„Хм. Добро, у сваком случају његова добробит спада у вашу надлежност.” Капетан је осмотри са извесним присенком одвратности на лицу, који је покушао да избегне. Већ је и њено незграпно и сметено држање било довољно непријатно а кад се томе дода и изглед! Кошчата, са великим стопалима и крупним носем, буљавих очију и врпчасте, прашинасте косе а осим тога и телепата, што га је увек нагонило да се осећа нелагодно. Тврди да може да чита само Луциферов ум, али да ли је одиста тако?

Не. Не треба мислити о томе. Самоћа и присуство других бића могу само да скрхају човека, чак и без подозрења осталих људских створења…

Ако је Елоиза Вагонер одиста људско биће. Мора да је у најмању руку некакав мутант. Свако ко је у стању да мисаоно општи са једним живим вртлогом не маже то да не буде.

„Добро, какви су вам планови?” упита Сцили.

„Бах. Трећи бранденбуршки концерт. Он, Луцифер, и не мари много за модерне ствари. Баш као ни ја.”

Ко би рекао, помисли Сцили, а онда наглас рече: „Слушајте, скочићемо за пола сата. Нико не зна где ћемо се обрети. Ово је први пут да ће се неко толико приближити једној скорашњој супернови. Једино је извесно да ће унаоколо бити толико снажног зрачења да нас зачас све потре уколико би се догодило да заштитна поља откажу. У сваком другом погледу располажемо само теоријама. А једно колапсирајуће звездано језгро толико се разликује од свега осталог у Васиони да сам прилично скептичан у погледу ваљаности било које теорије. Због тога сад нипошто не смемо да се препустимо сањарењима. Морамо да будемо сасвим спремни.”

„Разумем, сер”, прошапута она гласом који ја намах изгубио уобичајену опорост.

Он погледа мимо ње, мимо офидијантних очију мерних и контролних уређаја, као да је тим погледом могао да продре кроз челик бродског оклопа, право у свемир, где је, знао је то, лебдео Луцифер.