Гавран се приправио за завршни скок, у непосредно суседство супернове.

Капетан Теодор Сцили кренуо је да изврши последњи преглед. Брод је мрмљао око њега, хитајући убрзањем од једне гравитације ка жељеном нивоу брзине. Погон је хучао, регулатори су брујали, а вентилациони систем је зујао. Осећао је како му кости прожима енергетски напон. Али окруживао га је метал, го и нелагодан. Осматрачнице су приказивале мноштво звезда, сабласни лук Млечног Пута: овај вакуум, испуњен само космичким зрацима, тек који подеок изнад апсолутне нуле, стајао је непојамно далеко од најближег људског огњишта.

Капетан се спремао да поведе своју посаду тамо где још нико пре њих није био, у услове о чијим својствима нико ништа поуздано није могао да каже, а то је било и те како тешко бреме за његова плећа.

Нашао је Елоизу Ваганер за њеним местом, у скученом одељку који је интеркомским везама директно био повезан са командним мостом. Привукла га је музика, чију ликујућу ведрину није упео да препозна. Заставши на улазу, угледао ју је како седи за столом на коме је стајао мали регистратор.

„Ста је то?” упита он.

„Ох”, заусти жена. (Никако није могао да је види као девојку, премда једва ако је превалила двадесету.) „Ја… овај… чекала сам скок.”

„Требало је да чекате у пуној приправности.”

„Али шта ми је ваљало чинити?” узврати она мање скрушено него што је намеравала. „Хоћу да кажем ја нисам ни члан посаде ни научник.”

„Спадате у посаду. Ви сте специјални техничар за комуникације.”

„Са Луцифером. А он воли музику. Каже да смо му по њој ближи него по било чему другом што зна о нама.”

Сцили набра веђе. „Ближи?”

Елоизине мршаве образе обли руменило. Она се загледа у сто, а шаке јој се чврсто стиснуше једна у другој. „Можда то није права реч. Можда је то спокој, склад, јединство… бог? Осећам шта је хтео да каже, али ми немамо одговарајућу реч.”