Он није стварно схватио шта значи ухватити се укоштац са нечим тако жестоким да је кадро да изобличи сам простор и време.

Брзина му се запањујуће повећавала. То је било према његовим мерилима; са Гаврана су, пак, видели како данима пада. Својства материје су се променила. Више није могао да се довољно снажно и брзо отисне у свемир.

Зрачење, огољена језгра, честице рођене, уништене, па поново рођене све се то сливало и промицало кроз њега. Твар од које је био саздан стала је да отпада, слој по слој. Језгро супернове представљало је бели делиријум пред њим, смањивало се како се он приближавао, постајало све ситније и гушће, толико сјајно да је појам сјајности престао да има било какав смисао. Коначно, гравитационе силе успоставише пуну власт над њим.

„…Елоизо!…”, викну он у агонији растакања.

„…Ох, Елоизо, помози ми!”

Звезда га прогута. Био је издужен бескрајно дуго, згуснут бескрајно густо и тако минуо из постојања.

Брод је крстарио на безбедној удаљености. Много се још могло научити.

Капетан Сцили дошао је у посету Елоизи у бродску болницу. Девојка се у физичком погледу опорављала.

„Назвао бих га човеком”, рече он кроз брујање машина, „али бојим се да му тиме не одајем довољно почасти. Ми нисмо били истог соја, а он је ипак дао живот да спасе нас.”

Посматрала га је очима које су изгледале неприродно суве. Једва је успео да разабере њен одговор. „Он јесте човек. Зар такође нема бесмртну душу?”

„Па, овај, да, ако верујете у душу, да, онда се слажем.”

Она одмахну главом. „Али зашто не може да се упокоји?”

Он потражи погледом медицинско особље и установи да су сами у скученој металној просторији.

„Не разумем вас”, рече, потапшавши је по руци. „Знам да вам је добар пријатељ. Па ипак, отишао је милостивом смрћу. Брзом, лаком; и ја бих волео да ме задеси такав крај.”

„За њега… да, претпостављам. Сигурно је тако. Али…” Није могла да настави. Наједном стави дланове преко ушију. „Прекини! Молим те!”