Сцили промрмља нешто у знак утехе и изиђе. У ходнику је срео Мазундара. „Како јој је?” упита га физичар.

Капетан се намргоди. „Не ваља. Надам се да неће сасвим да откаже пре но што стигнемо да је одвеземо до психијатра.”

„Шта није у реду?”

„Мисли да може да га чује.”

Мазундар отвори стиснуте песнице. „Надао сам се да до овога неће доћи”, продрхта он.

Сцили се ослони на зид и сачека.

„Чује га”, рече Мазундар. „Одиста га чује.”

„Али то је немогуће! Он је мртав!”

„Сетите се временске дилатације”, узврати Мазундар. „Суновратио се са неба и у часу ишчезао, да. Али по времену супернове. А оно се разликује од нашег. За нас, завршни колапс звезде траје бесконачан број година. А телепатија није ограничена удаљеношћу.” Физичар стаде журно да хода, брзо се удаљујући од кабине. „Заувек ће остати са њом…”