„…Мислим да је могу скренути”, рече јој он смркнутим начином којим јој се још никада није обратио. „…Измешаћу своја поља са њеним и ослободићу енергију да пијем; и нестабилну конфигурацију; да, можда вам могу помоћи. Али помози ми, Елоизо. Буди на мојој страни.”

Његова сјајност устреми се према неодољивом обличју.

Она осети како се хаотични електромагнетизам хвата укоштац са његовим. Осетила је како је био одбачен и растрган. Сама је искусила тај бол. Борио се да сачува властиту кохезију, а борба је била и њена. Чврсто су се преплели, Бичанин и гасни облак.

Силе које су га уобличавале стискале су попут руку; изливао је силу из свог језгра, одвлачећи огромну, ретку масу са собом низ магнетску бујицу која је куљала са сунца; гутао је атоме и одбацивао их натраг, све док се преко небеса није образовао млаз.

Она је седела у свом одељењу, упирући се да му пружи потпору и снагу; окрвављеним песницама непрекидно је ударала по столу.

Сати су лагано пролазили.

Коначно, до ње је једва допрла порука коју је он исцрпљено процедио. „…Победа.”

„Твоја”, процеди она кроз плач.

„…Наша.”

Посредством уређаја, људи угледаше како блистава смрт промиче мимо њих. Разлеже се весеље.

„Врати се”, рече му Елоиза.

„…Не могу. Одвећ сам истрошен. Измешани смо, облак и ја, и суновраћамо се ка звезди. (А онда, попут рањене руке која се пружа да донесе утеху.) Не бој се за мене. Како се будемо приближавали црпићу свежу снагу из њеног сјаја, свеже твари из њене маглине. Биће ми потребно неко време да се завојито искобељам из њеног привлачног стиска. Али како бих могао да ти се не вратим, Елоизо? Чекај ме. Одмори се. Спавај.”

Однели су је у бродску болницу. Луцифер јој је послао снове о пламеном цвећу, о радости, о сунцима која су његов дом.

Али она се коначно пробудила, уз врисак. Лекар је морао да јој да јаке седативе.