„…Не бој се (он је помилова). Схватам. Турбуленција је пространа, овде близу места експлозије. Обрели смо се на подручју где је плазма нарочито густа. Незаклоњен за тренутак пре но што се заштитно поље укључило, главни генератор изван брода претрпео је кратки спој. Али безбедни сте. Моћи ћете да извршите оправке. А ја, ја сам у океану енергије. Никада се живље нисам осећао. Ходи, пливај по овим таласима са мном.”

Глас капетана Сцилија трже је у стварност. „Вагонер! Кажите том Бичанину да се да на посао. Открили смо извор зрачења на орбити коју пресецамо и можда је он прејак за наше штитнике.” Он изложи координате. „Шта је то?”

По први пут Елоиза осети узнемиреност у Луциферу. Он се изви и одвоји од брода.

А онда до ње допреше његове мисли, подједнако живе као и пре. Недостајале су јој речи за страшни сјај који је видела у њему: лопта јонизованог гаса промера милион километара, у којој је светлост блистала, а електрична пражњења севала, појави се из магле око незапретеног срца звезде. Ствар није могла изазвати никакав звук, јер свемир је овде мерено Земљиним парохијским аршинима представљао готово потпуни вакуум; али она је ипак чула грмљавину и осећала је непојамну силину која је избијала из формације.

Луцифер рече кроз њу: „Маса избаченог материјала. Мора да је изгубила радијалну брзину услед трења и статичких градијената и била одвучена на кометну орбиту, док су је у компактном стању држали унутрашњи потенцијали. Као да ово сунце покушава да изроди планете…”

„Налетеће на нас пре него што стигнемо да убрзамо”, рече Сцили, „и блокираће нам штитнике. Ако знате неку молитву, сад је прилика за њу.”

„Луцифере!” узвикну она, јер није желела да умре и остави њега самог.