„Шварцшилдов пречник? Молим те објасни.” Елоиза схвати да то Луцифер говори кроз њу. „Уколико будем могао без позивања на математику. Видите, маса коју треба да изучавамо тако је велика и тако концентрисана да гравитација надмаша све друге силе. Ништа не може да успостави равнотежу са њом. Процес се наставља све до нивоа на коме никаква енергија више не може да се отисне. Звезда тада практично ишчезава из васионе. У ствари, теоријски говорећи, сажимање се одвија до нулте запремине. Но, као што рекох, из наше перспективе то ће трајати заувек. Осим тога теорија не узима у обзир неке чиниоце квантно-механичке природе који почињу да дејствују тек пред крај. Они још нису у потпуности проучени. Надам се да ће управо ова експедиција унети ту више светлости.” Мазундар слегну раменима. „У сваком случају, госпођице Вагонер, само сам се питао да ли ће можда фреквенциони помак онемогућити вашег пријатеља да комуницира са нама када се нађе сасвим близу звезде.”

„Сумњам.” Био је то и даље Луцифер; она је представљала његово оруђе, али све до сада уопште није схватала колико је то пријатно да те користи неко коме је стало до тебе. „Телепатија не представља таласну појаву. То и не може бити, будући да се преноси тренутно. Њој ни удаљеност није граница, већ знатно пре резонанца. Кад се једном нађемо на вези, били бисмо кадри да је одржавамо макар нас раздвајао и цео свемир; не знам ни за једну материјалну појаву која би у овом погледу могла да нас осујети.”

„Схватам.” Мазундар упути девојци дуг поглед. „Хвала”, рече он најзад, нелагодно. „Ах… морам да пођем до свог положаја. Срећно.” Он крену одмах, не сачекавши одговор.

Елоиза то није приметила. Ум јој је постао бакља и песма. „Луцифере!” викну она гласно. „Је ли то истина?”