„Ја се више не могу бојати, све док твој ум држи мој.” (Испуни је топлина. Радост поче да поиграва у њој попут пламичака на површини нечега што се најприближније могло описати као 'Отац је води за руку као сасвим малу једног летњег дана да беру дивље цвеће'; по снази и благости Баха и бога.) Луцифер се изви око брода у ликујућој спирали. Искрице заиграше његовим трагом.

„…Мисли поново на цвеће. Молим те.”

Она покуша.

„…Они су попут (слике, на самој граници онога што је људски мозак био у стању да појми, водоскока процвалих бојама гама-зрака усред светлости, свепрожимајуће светлости). Али тако танушна. Тако краткотрајна пријатност.”

„Не схватам како можеш да разумеш”, прошапута она.

„…Ти разумеш за мене. Нисам имао ту врсту ствари да волим пре него што си ти дошла.”

„Али ти имаш толико тога другог. Покушавам да то делим с тобом, али напросто нисам саздана да појмим шта је то једна звезда.”

„…Баш као ни ја шта је то једна планета. Па ипак, ми се можемо додиривати.”

Образи јој се поново облише руменилом. Та помисао стаде да се котрља, уткивајући свој контрапункт у тактове музике. „…Зато сам и пошао, знаш. Због тебе. Ја сам ватра и ваздух. Нисам кушао свежину воде, стрпљење земље, све док ми ти то ниси показала. Ти си месечина на океану.”

„Не, немој”, рече она. „Молим те.”

Изненађеност. „…Зашто? Да ли те то боли? Зар ниси навикла на то?”

„Ја, овај, мислим да је то посреди.” Она забаци главу уназад. „Не! Нек ме враг однесе ако почнем себе да сажаљевам!”

„…А зашто би? Зар нам на располагању не стоји свеколика стварност и није ли она пуна сунаца и песама?”

„Јесте. За тебе. Научи ме.”

„Ако ти мене заузврат будеш научила…”

Мисао се прекиде. Контакт је остао, немушти, онакав какав је она одувек замишљала да мора преовлађивати међу љубавницима.